Јован Стричевић - Више и мање од живота Богдана Богдановића

Са спонтаним, дугим и топлим аплаузом пријатеља и поштовалаца сахрањен
је 27. априла 1977. године на Малом православном гробљу у Сомбору глумац Богдан Богдановић. Умро је у шездесет и трећој години, у послу, док је као редитељ припремао позоришне аматере из Стапара.
На сцени је покојни Богдан Богдановић увек деловао сигурно и сугестивно,
јер његов глумачки дар, високи стас и дубоки глас, пун неке чудесне
животне снаге, били су упечатљиви. Ван сцене, као човек, умео је да се
људима обраћа као браћи. Својим познаницима и пријатељима обраћао се
питањем: »Браћа, како си« И за све нас он је био Браћа Богдан
Богдановић, са широким људским осмехом на лицу, увек кад се сретнемо са
њим. Остала је неиспуњена жеља да на магнетофонској траци забележим
понешто од онога што је сомборско позоришно искуство Богдана
Богдановића. Одлагали смо тај разговор за погоднију прилику, изгубивши
заувек сваку могућност. Остало је кајање Богдан Богдановић постао је
глумац у доба рата, када су људи истински и до краја испољавали своју
противречну људску природу која је тражила, ако не прави израз, а оно да
се потпуно испољи. Прво као сарадник народноослободилачке борбе, а потом као глумац, Богдан Богдановић вршио је своју улогу човека. При крају
1944. године, у Срему је настајала Уметничка екипа Окружног
народноослободилачког одбора Срема. »Та екипа давала је представе, како
за војнике на фронту тако и за народ у Срему, како у селима тако и у
градовима ослобођеног Срема. А од 15. маја 1945. године, екипа израста у
Народно позориште Срема, са седиштем у Сремској Митровици« Тако је у
персоналном упитнику, између осталог, о почетку своје глумачке службе и
живота написао Богдан Богдановић.
»Звање члана драме« Богдан Богдановић је добио 15. децембра 1944.
године, када је, у ствари, постао професионални глумац. »још од
детињства сам заволео глуму, а први 'знаци' су били сакупљање слика
глумаца и глумица. Од ране младости у мени је тињала жеља за глумом, да
би се разбуктала тек у зрелом човеку од двадесет девет година када сам
управо одлучио и ступио на 'даске'. Иако је играње у позоришту прилично
напорно, ниједног момента се нисам покајао, нити пожелео да променим
професију.« Тако је, на питање »Сомборских новина« од 3. априла 1964.
године да ли је задовољан својим позивом, искрено и убедљиво одговорио
глумац Богдан Богдановић, коме је позориште животни позив.
У три позоришта играо је Богдановић. До 1. августа 1950. године радио је
у Народном позоришту у Сремској Митровици, када прелази у Српско народно позориште. У Новом Саду остао је две године. Враћа се у Митровицу.  Од 1. септембра 1954. године је у Народном позоришту у Сомбору у којем је провео на је више година, тумачио највише ликова и својим креацијама постигао глумачку зрелост.
Већ на почетку глумачког позива Богдана Богдановића видимо његову
способност да тумачи различите људске судбине и ликове различитих људи.
У првој години живота на »даскама« био је писар Жика из »Сумњивог лица«,
Адолф Шварц из »Покојника«, Хитлер из »Змије у процијепу« Иве Чаће...
Потом је у наредним годинама био веронски кнез Ескало у представи
Шекспирове трагедије »Ромео и Јулија«, отац Ане Франк која је оставила
потресна сведочанства о страдањима људи, газда Митар из »Покондирене
тикве«, Ча Бона Шимић Матије Пољаковића, Оберлајтант Валтер у представи Крлежине драме »У логору«, Свети Петар у »Вуку Бубалу« Бранка Ћопића. ..
При крају напорног глумачког века, Богдан Богдановић је био песник
Вековић из Давичове »Песме«, трговац Софра Кирић из »Вечитог младожење« Јакова Игњатовића, а као Живота Цвијовић у представи Нушићевог »Др« доживео је највише признање. Те године, 1964, за уметничку креацију високог домета у тумачењу тога лика, Богдан Богдановић је добио награду
Удружења драмских уметника Србије. Све своје знање и искуство, свој дар
и занос, целога себе, глумац улаже у двочасовну игру која је велика
авантура и још већа неизвесност, у игру која узбуђује, узноси,
оплемењује... и нестаје као да је није ни било. Гледаоци са представе
понесу свој доживљај те игре, тај се доживљај стапа са другим и
различитим доживљајима, нестаје у њима. Занос, игра, дим распаљене ватре
наших емоција и — ништа!
Само понешто од те позоришне двочасовне игре и њеног доживљаја остане
записано на хартији. Читамо те речи, са жељом да се, у сећању, вратимо у
лепоту и трагику глумачке игре и позива. »Максим младога глумца Богдана
Богдановића није остао незапажен. У оквирима својих глумачких
могућности, Богдановић је, можда још сировом изражајношћу, али на неким
местима са врло трагичним акцентима оживео очајничку патњу и бол за
изгубљеном срећом« (Јован Виловац: »Слободна Војводина« од 27. децембра
1951. године). Сумњам да ћемо у овим искреним, тачним и добронамерним
речима позоришног критичара према глумцу наслутити атмосферу позоришне
представе у којој се млади глумац саживео са сложеним и трагичним ликом
Максима Црнојевића, а камоли да ћемо сазнати шта све глумца подстиче и
спутава док гради лик који на сцени оживи.
  У »Сомборским новинама« од 12. децембра 1958. године, непотписани
аутор, пише о томе како глумац Богдан Богдановић игра на сцени и како
припрема улоге. Он је тада играо у представи »Дрвени тањир« од Едмунда
Мориса. Тумачио је лик старца Лона »који после многих болних сцена,
увидевши да му у његовој рођеној кући и поред рођеног сина нема места —
гордо напушта кућу. (...) Нарочито су оставиле трага оне сцене када Лон,
у својој физичкој немоћи, говори сам са собом и када својим великим
искуством старца упућује прекор друштву које га је одбацило као крпу; у
тренуцима када онако дрхтав и погурен, но ватрених очију, влада
позорницом и гледаоцима, што једино може постићи уметник као што је
Богдановић.
Он поред талента поседује и необично велику упорност при спремању улоге.
(...) Спремајући лик Лона, Богдановић је био чест гост Дома стараца у
Сомбору где је 'улазио' у старачку психологију«.
Пре него што је постао глумац, Богдан Богдановић је у свом родном месту,
у Бијељини, 1929. године завршио четири разреда основне школе и четири
разреда гимназије и до почетка рата био »државни чиновник катастарске
управе као дневничар-званичник«.

Јован Стричевић (Домети, 1977, 12)

                                       СЕЋАЊЕ

Предраг Богдановић Ци (1944-2021)

        ПЕСНИК-БУНТОВНИК

            Предраг Богдановић Ци ( Бијељина 1944 – Земун 2021),  угледни српски песник, критичар, естета, драмски писац и новинар, преминуо је после краће болести изазване вирусом корона, 22. априла, у Земунској болници, а сахрањен на београдском гробљу „Лешће“.

Био је изузетно привржен граду Сомбору којег је сматрао својим другим завичајем. Иначе, Сомборац је постао када се његов отац, глумац Богдан, познат надимком Браћа, после ангажмана у позориштима у Сремској Митровици и у Новом Саду, са породицом доселио у овај град и до одласка у пензију био првак Драме сомборског театра. И прве поетске радове Предраг је објавио као ученик сомборске Гимназије. Иначе, студирао је и апсолвирао Општу књижевност са теоријом књижевности и историју уметности на Београдском универзитету. Остао је упаћен и као песник – бунтовник, један од најистакнутијих предводника студентских немира 1968. године

Међу његовим познатим књижевним остварењима су књиге песама: Доле, доле где ракови живе ( 1970), Кроз кишу је Еским са рибама освојио небо ( 1972), Баш челик и чардак на четири воде ( 1978), Скомрах женик леђанске невесте (1985), Александријска библиотека (1994), Ходећи водом (1997), као и драма Потерница за Орфејом (1996). Неколико књига објављено му је у преводу на италијански, румунски и бугарски језик.

Заступљен је у бројним антологијама савремене српске и европске књижевности, а добитник је већег броја домаћих и међународних награда и друштвених признања за послеништво у књижевном раду и на пољу културе. Међу тим признањима посебан значај придавао је Награди „Венац Лазе Костоћа“ коју је примио 2015. године.

 Од 1996. до 2007. године био је генерални секретар Удружења књижевника Србије, а остаје упампћен и као успешни водитељ чувене Трибине  „Француска 7.

Давид Кецман
(Политика, 25. јул 2021.)