Normal 0 21 false false false SR-LATN-RS X-NONE X-NONE

Две мајке

Чудан стицај. Један догађај, који изводе два сина, по учину не зна се који од којега лепши,

даје две мајке, њихове мајке, које на двама крајевима српске земље, у двама опеваним и

историским градовима у исто доба клешу од себе по једну још Југовића Мајку. Једна у

царском Призрену, а друга опет у царском Крушевцу. Какав стицај!

Несумњиво не без унутрашњега смисла, не кроз просту игру слепога случаја. Кад се

навршују времена и године, које видовити предосећају а само најбољи и најхрабрији

понесу, та времена и те године на свој тајанствен начин поиграју са догађајима и људима,

даду им смисао и лепоту, са дубоким символичним значаjем повежу места и људе. Та

навршена времена и године дале су Призрену и Крушевцу по једну нову, познату Југовића

Мајку, да би ваљда на тај начин посветиле и оне многобројне незнане, које је тешка

прошлост низала по свој Српској земљи. Не, није проста случајност да Велико-Хочка

Погибија из година 1905 и кроз мајке веже Призрен и Крушевац, као што је кроз њене

јунаке везала Србије: јужну и шумадијску...

Велика Хоча дала је епопејског галерији два лика Мајке. Кујунџића и Миловановића

Мајку. Два обличја која није еп у својој болној ширини дотеривао и улепшавао за будућа

поколења, нити далеки песник, по свему далек од присности, који ни поред свеколикога

полета није могао погодити ни праве црте ни истинско мастиво. Јер Велика Хоча дала је

те Мајке сасвим спонтано и без припрема, онаке какве су оне дужно биле, како их је дало

време, какве су и морале бити све добре српске мајке. Не у намештеном ставу, не у лажном

покрету и говору какав хоће

сцена и филмски објектив, не у спремљеном држању венедичких матрона, издресираних на

богатој доколици за све животне ситуације и положаје, кад се смејало а да се не укаже

бора, и кад се нарицало а да од суза не настрада шминка. Него ваистину у свој

спонтаности, у свеколикој голој истини без икакве копрене. Кујунџића Мајка и до славне

Хочке погибије била је позната подримска сељанка. Крупна, озбиљна, ваљана и вредна

домаћица, једна од оних жена које остављају презимена и какву за супругу моли од Бога

Арнаутин, јер ће му оставити „ја ђаљ, ја фјаљ“ (или сина витеза или глас по себи). Али је

она опет била брижна мајка и нежна намучена душа. Па је превазишла себе, превазишла

 

женску моћ владања над собом, владања над страхом и снашла се у својем најтежем

тренутку да осети смисао жртве и да се при том опет не наруга над природом и над

ненадмашним и најсветијим ликом мајчиним.

Велика Хоча је сасвим близо до Ораховца. Још рано изјутра Мајка Лазарева је сазнала да

јој је Лазар погинуо. За свакога је јасно колико је и како погођено мајчино срце, тим више

што јој је Лазар измеђ све деце био материна бољка и понос. Али она и под таквим ударом,

као за рата Кастелно на француском фронту, одједном сагледује страшан положај

целокупне Подриме, целокупнога призренскога краја. Она се сећа друге деце, великога и

разгранатога братства Кујунџића, осталих Срба по крају. Па је увидела да ће разјарене

гомиле потрчати да огњем и пушком слисте све живо. Те му мајка тврда срца била.

Оставила кукање за другу прилику и потрчала да се људи затворе по тврдим кућама и

колико је могућно спреме за отпор. А сама стала на капији. Не плачући и не наричући.

У Призрену, пред хућуматом Турци пред непрегледном гомилом света опружили мртва

Лазара. Приводе му мајку и откривају му лице, које су нарочито били покрили да би

утисак био изненаднији и потреснији. Сви су упрли очи у њу.

—Је ли ово твој син Лазар?

Она прилази мирно и достојанствено, дуголика, жута у лицу као земља, окамењених црта.

Нагиње се као што би се нагнула свака жена над светињом смрти. Она види и ако никога

не гледа да сви посматрају шта ће се на њеном лицу одиграти. Јер је мајка-увек мајка. Али

она камени свој бол, затеже своје црте на лицу, подиже своју главу:

—Не, није ово мој син Лазар...

Турци знају да је то доиста Лазар и изненађени су њеним држањем. Осећају и сами да је

по среди нека друга заповест, која је у овом тренутку јача од мајчина срца. То тумаче, на

чудо, лепо.

— Дакле није твој син Лазар?

— Није мој Лазар. Али је то опет син мајчин, мајка га је родила: ето да га пољубим за

његову мајку ...

 

И пољубила без грча на лицу, да би и Турци с дивљењем прекинули даље испитивање пред

једним таквим пољупцем.

Миловановића Мајка у Крушевцу опет на други начин ожаљује свога уписано лепа сина у

најлепшем цвету његове младости. У Крушевцу, у другој престоници. Она је свесна жртве

и смисла њена, она схвата величину подвига свога сина. У то доба великога националнога

покрета човек је могао, смео и имао чиме да теши мајчино срце, па је и мајка могла да се

утеши ако би преживела страшни удар. И да у неку руку осети утеху кад види очиту

жалост.

Међутим ова мајка из Крушевца болује свој бол у једном обиму који надмашује све

причано и певано. Југовића мајка добија очи соколове и бела крила лабудова и одлази

на Косово. Једна колика-толика олакшица души, мајчину јаду, било да препукне.

Кујунџића Мајку доводе у Призрен Турци; бар види мртва сина и олакшава срцу томе што

га стеже пред крвником, што је једна виша ствар нагони да превазиђе себе и да за ту

наприродну снагу нађе у самој себи оправдање. У сасвим изузетном положају је

Миловановића Мајка. Она нема пред киме да се испрси, не може до Призрена да дође.

Али бол и не износи преко прага, нити тражи, премда на то има пуно право, да још ко са

њом жали њеног сина. Напротив, затвара се у својој кући и тамо сама, да је нико не види,

бори се са својом тугом до смрти, нежно и болно разговара са својим сином до последњега

даха.

Наишао светски рат и непријатељ завирио у сваки најскривенији кут наш, грабећи што

стигне и одузимајући војничке ствари. Овој мајци остао као једина успомена на сина

његов нов официрски шињел. Мајка се чудно довија да га очува. И пред смрт даје

последњу оваку поруку:

— Кад умрем, место покрова покрићете ме Жикиним шињелом; а после кад се изврши

његова и његових другова сахрана, одвојићете моју десну руку и однети у његов гроб: —

бар тако да га мајка грли кад друкчије није могла ...

Можда би јој овај аманет ваљало испунити данас, кад мраморни гроб у Великој Хочи није

тешко наћи.

Гр. Божовић