Предраг Богдановић ЦИ

(1944-2021)

Предраг Богдановић ЦИ, песник, новинар, књижевник, културни делатник,

учесник студентских протеста, политички дисидент, дугогодишњи секретар

 

Удружења књижевника Србије преминуо је 22. априла 2021. године у земунској болници.

 

Рођен је Бијељини 25. јула 1944. године у уметничкој породици.

Његов отац Богдан био глумац и првак сомборског, сремскомитровачког и

новосадског позоришта и блиски рођак професора Лазара Мирковића.

 

Од гимназијских дана почео да објављује своје песме и књижевне радове

у угледним књижевним часописима.

 

Студије светске књижевности и историје уметности је започео на

Београдском универзитету, а подстицај за писање поезије дао му је

његов професор књижевности Рашко Димитријевић.

 

Јуна 1968. године повео је побуну студената у Студентском граду, био

први говорник и председник првог акционог одбора. После тога одлази у

добровољан егзил и у Лондону проводи неколико година.

 

По повратку у Београд почиње да пише чланке са друштвеном и политичком

тематиком за часопис Студент.

 

После једног ванредног броја са још тројицом осуђен је на три године

за увреду председника државе и државних органа, по деликту слободног

мишљења.

 

Услед великог притиска јавности, казна је преиначена у условну и

губитак грађанских права.

 

 

Ипак власти су озбиљно схватиле студентске протесте.

Дом официра постао је Студентски културни центар, изграђен је велики број студентских одмаралишта и домова.

Студенти добијају повластице и њихов глас се чује у друштву.

 

Од 1982. године Богдановић уређује књижевну трибину Француска 7.

Водио је и организовао више стотина књижевних манифестација и вечери.

Угостио је и одржавао је везе са великим светским писцима и

Нобеловцима(Аленом Гинзбергом, Чеславом Милошем Петром Хандеком). Био је члан Културно-просветне заједнице. Један je од оснивача фонда самосталних делатности, за уметнике, велики борац за поштовање ауторских права.

 

Од 1995. године до 2007. био је генерални секретар Удружења књижевника Србије.

И после пензионисања наставио је да води бројне културне манифестације

и уређује часописе.

 

Писао је песме, драме, новинске чланке и есеје из области историје уметности.

Његове песме објављене су између осталог на румунском, италијанском,

француском, немачком, руском, белоруском, кинеском, белоруском,

пољском, шпанском, бугарском, словачком, мађарском и енглеском језику.

 

Добитник је и носилац бројних књижевних награда и признања.

 

Био је председник жирија Академијe Иво Андрић, оснивач и председник

жирија Сабора духовне поезије у Раковици, почасни председник удружења

Време и моје право.

 
https://www.youtube.com/watch?v=Dg-qs5Hej_M